Otkrivanje spomenika 1922 Откривање споменика палим ратницима 1922. године

25. октобра навршило се 102 године од ослобођења Ћуприје у Великом рату

Живот је избор, а не судбина, јер обичан човек живи како мора, а прави човек живи како хоће. Живот на који се без отпора пристаје је бедно таворење, а изабрани живот је слобода. Човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем. Ако пристане на туђи систем мишљења, он нема својих разлога, па не може доћи ни до своје одлуке. Кад одбаци туђу одлуку и наметнути начин мишљења, сви су му разлози доступни и сваки чин је могућ. - Мехмед Меша Селимовић

Велики рат је оставио дубоке ожиљке на души српске државе и народа, истог народа који је у историји човечанства незапамћено страдао за идеју слободе и јединства. Трогодишња непријатељска окупација, праћена српским страдањем и зверствима окупатора завршена је оног тренутка када је војвода Петар Бојовић, командант 1. српске армије издао наређење за јуриш, средином септембра 1918. године. Незадржив налет српске армије, праћене француским савезницима отворио је врата слободи и коначном завршетку рата.

Тог 25. октобра, пре 102 године, после трогодишњег прогонства српски опанак је поново закорачио у Поморавље. У јеку огорчених борби у Параћину током 24. и 25. октобра, увидевши своју немоћ, непријатељ је почео да се повлачи ка северу, напуштајући Ћуприју и долину реке Мораве. Панични бег главнине окупаторске војске пред славом овенчаном српском армијом, праћен је уништавањем главних обележја града на Морави. Тако су крвници минирали железнички мост између Ћуприје и Јовца а готово у исто време запалили и дрвени мост у самој вароши.


У раним јутарњим часовима 25. октобра 1918. године, на јужном крају вароши појавила се претходница Моравске дивизије Прве српске армије. Њом је командовао помоћни потпуковник Пешић који је на располагању имао један батаљон и једну пољску батерију са свега четири топа. Једини отпор непријатељска војска је пружила на јужном ободу вароши, код Пољопривредне школе (данашње Техничке школе) и Фабрике шећера. После савладавања непријатеља, претходница потпуковника Пешића ушла је у Ћуприју у подне и за мање од сат времена изашла на северну страну, до Мораве, чиме је Ћуприја коначно, после скоро три године, дочекала слободу.

Nemacki propagandni voz Balkanzug prelazi zeleznicki most kod Cuprije Drveni most preko Velike morave, delo vojnog inzenjera Stevana Binickog Bozicna cestitka nemackog vojnog orkestra, fotografisano u Cupriji krajem 1916. godine Nemacka konjica u centru Cuprije u jesen 1915. godine Bugarski okupator je u nekoliko navrata vrsio masovne likvidacije stanovnistva Francuski general Sarl Tranije o oslobodjenju Cuprije 1918. Cuvena Flora Sends o zdravstvenim prilikama u Cupriji u jesen 1918. Veliki Arcibald Rajs o zlocinima okupatora i stradalim Cupricanima

О тим првим данима по ослобођењу писао је француски генерал Шарл Траније, истичући одушевљење Ћупричана доласком српских и француских трупа у варош:
"Стижемо у Ћуприју. Говор председника општине прочитао је гимназијалац. На француском. За време нашег дефилеа, свирао је оркестар виолина. Марсељеза. Цвеће. Хризантеме. Узбуђен сам и срећан. Нешто раније, кроз Ћуприју су прошле српске трупе. Народ им је приредио диван дочек. Али, српски војници су одбили да приме дарове, везене мараме и цвеће! Рекли су: "Чувајте то за француске војнике који ће ускоро да наиђу..."
Чувена Флора Сендс је у свом дневнику забележила вишедневно славље на улицама ћупријске вароши и благодарност становништва на слободи коју су извојевали српски див јунаци:
"Параћин је био тешко разорен и у њему није било много људи, али пролазећи кроз следећи мали град, Ћуприју, били смо прекривени пешкирима и цвећем, а мој коњ је једва држао венце око врата. Заставе су биле посвуда, а читаво становништво на улицама. Били смо изненађени како су брзо све куће украсили српским заставама, јер док смо улазили на једном крају града, наша коњица је гонила Аустријанце на другом крају. Касније су нам рекли да су их данима правили, знајући да долазимо и да су их крили у сламарицама. Ако би били ухваћени са српском заставом, казна је била смрт."


Ужасни рат је са собом однео више од четвртине становништва Краљевине Србије, остављајући огромну пустош и материјалне губитке. У Ћуприји и ближој околини, према наводима Арчибалда Рајса, током целокупног трајања рата Бугари су убили око 200 особа, што највероватније није коначан број. Жртава страдалих од руке окупатора било је много, много више. Непознат је и број страдалих војника са територије ћупријске општине у Великом рату. Неки су кости оставили на Церу, неки на Колубари и Дрини, многи у албанским гудурама и на Крфу, неки јуначки погибоше на Кајмакчалану и у Битољу, а неки у повратку кући.


Имена 216 ћупријских палих ратника налазе се на споменику у центру града и подсећају нас на обавезу да њихова дела славимо и никада не заборавимо. На том месту пре 98 година Удружење ратника из Ћуприје, заједно са грађанима овог града, представницима цркве и Министарства војног подигло је споменик посвећен палим ратницима у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Велики Арчибалд Рајс је том приликом упутио здравицу Ћупричанима уз аманет да споменик чувају заједно са сећањем на своју палу браћу и синове. Споменик који говори колико су небројене жртве српског народа за слободу вољене домовине и колико је неизмерна љубав према отаџбини и народним идеалима била у срцима свих њених бораца.


На нама је да завет испунимо и бесмртна дела наших јунака заувек прослављамо.


Ћупријо, срећан ти дан ослобођења!