bioskop-gori

Тренутак експлозије у биоскопу у филму "Проклетници"

Тарантино није био у Ћуприји

Мало је оних који нису погледали холивудски блокбастер Квентина Тарантина из 2009. године под називом "Inglorious Basterds", што је код нас преведено као "Проклетници". Мало је и оних љубитеља кинематографије којима је запала за око завршница филма у којој је запаљен један биоскоп у Паризу препун највиших војних и државних чиновника нацистичке Немачке, укључујући и самог Адолфа Хитлера. Алтернативна историја (или "шта би било кад би било") коју је Тарантино тако вешто употребио у овом остварењу, представља чин вредан дивљења.

kventin-tarantino

Један од највећих режисера данашњице - Квентин Тарантино

Тарантинова "историјска" ратна авантура смештена је у Француску јуна 1944. године. У њој се преплићу две завере усмерене на разрачунавање са војним и политичким врхом нацистичке Немачке, односно личностима које ће у датом тренутку посетити Париз и присуствовати премијери биографског филма о једном немачком ратном хероју. Са једне стране налазе се амерички војници јеврејског порекла предвођени мајором Алдом Рејном, кога тумачи Бред Пит. Ова група војника имала је задатак да постави бомбу у поменути париски биоскоп у коме ће се од високих нацистичких достојанственика наћи, између осталих, Хитлер, Борман и Гебелс.

У другом углу налази се Шошана Драјфус, млада Францускиња јеврејског порекла чију су породицу на почетку рата масакрирали немачки војници, под командом СС пуковника Ханса Ланде - „Ловца на Јевреје“, кога тумачи маестрални Кристофер Валц. Шошана, коју игра Мелани Лорен, такође спрема осветнички напад на нацисте. Она је у међувремену постала власница биоскопа у коме ће се одржати поменута премијера. Своје парче колача имали су и британски агенти који представљају трећу страну са које прети напад на поменути биоскоп.

kristofer-valc

Кристофер Валц као СС официр Ханс Ланда

Како су у Ћуприји биле подељене улоге и ко је режирао ратну драму у градићу на обали Раванице? Да ли је у овом "филму" превагу однела фикција или историја? Каква је заправо веза Ћупричана и Тарантинових "Проклетника"? Одговор би гласио: Нема је! Јер Тарантино није био у Ћуприји! Он није могао да чује причу о догађају из августа 1941. године. Причу која би могла да послужи за сценарио једног историјског спектакла, али са реалним и тужним крајем.

Радња те приче одвијала се у Ћуприји августа 1941. године, на почетку Другог светског рата у Југославији, у време устанка народа Југославије против немачког окупатора. Суморна слика окупиране Ћуприје у лето 1941. изгледала је овако: Немци су били распоређени у Општинском дому (данашња зграда ПИО Фонда), Артиљеријској-подофицирској школи (данашњој касарни), Фабрици шећера и кући покојног адвоката Михаила Мартинца у улици Цара Лазара.

Преузели су и друге објекте јавних установа, попут болнице и школа. Кретање становништва било је ограничено, а надзор над тим вршила је српска жандармерија (полиција) која је одговарала општинским властима. Фолксдојчери су радили као преводиоци и више од тога. Један од њих, Карло Верлогер, од узорног грађанина Ћуприје тридесетих година, постао је страх и трепет, фактор који одлучује о животу и смрти човека, грађанина, радника и сељака, свог дојучерашњег комшије и пријатеља.

У Ћуприји је и пре почетка рата илегално деловала Комунистичка партија Југославије (КПЈ) која је окупљала раднике, студенте и гимназијалце. Њихова идеја водиља била је револуција уперена против постојећег система, под маском тежње за побољшањем положаја обичних људи. Уз строго туторство Москве, Други светски рат показао се као изврстан полигон за њихове акције.

Почетак операције "Барбароса", односно немачки напад на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, југословенски комунисти дочекали су неспремно. Партијска ћелија у Ћуприји бројала је доста чланова и симпатизера, али је њихово регрутовање у будуће партизанске чете и одреде текло споро. Покушавали су да на страну антифашизма и борбе против окупатора и "домаћих издајника" приволе сеоско становништво, али у томе нису имали успеха. У састав првих партизанских јединица први су приступили одушевљени младићи и девојке припадници Савеза комунистичке омладине Југославије – СКОЈ (тзв. скојевци). Њих је било највише у првим партизанским јединицама нарочито у Поморављу.

На захтев Покрајинског руководства партије (Петра Стамболића са надимком Пера Коњ, инструктора ПК КПЈ за Србију), поморавски партизани припремали су разне акције и диверзије уперене против окупатора. Пошто нису имали довољно људства и наоружања да крену у напад на Немце у Ћуприји, углавном су деловали у околним селима и рудницима. Ипак, у жарко лето 1941. припремали су акцију у самом центру Ћуприје.

План је предвиђао постављање експлозивне направе у биоскоп Занатлијског дома преко пута Гимназије. Задатак је поверен младим скојевцима предвођеним Јованом Јоцом Милосављевићем из Багрдана.Са њим су били Живота Станисављевић и Милан Премасунац.Тројица младића дошла су из Јагодине у Ћуприју почетком августа и чекала прави тренутак за извршење задатка.

gimnazija-cuprija

Зграда Гимназије и Занатлијског дома пред Други светски рат

У међувремену су данима пролазили градом и осматрали место где ће извршити диверзију. Имали су лажна документа и трудили се да буду неупадљиви. Уосталом, у томе су били и обучавани. Бомбу је требало поставити пред почетак филмске пројекције(вероватно о подвизима прослављених немачких ратних хероја), када ће биоскоп бити испуњен до последњег места немачким војницима и официрима. Познато, зар не?

Тарантиновски крај ове епизоде ћупријске историје вероватно би био остварен, да неко није дојавио тадашњем власнику биоскопа Карлу Верлогеру шта се спрема. Овај је 8. августа 1941. са неколико стражара чекао испред Занатлијског дома да се скојевци појаве.

Чим су се довољно приближили, хицима из револвера на улици између Гимназије и биоскопа усмртио је Животу Станисављевића и тешко ранио Јоцу Милосављевића. Трећи скојевац је побегао, али је после месец дана и он страдао. Млади Јоца Багрданац је у тешким ранама одведен у подрум општинске зграде где је свирепо мучен. Како неколико дана није проговорио, Верлогер му је пресудио.

spomenik-joci-milosavljevicu

Биста Јоце Милосављевића поред ћупријске Гимназије

Сценарио једне овакве приче могао би да буде допуњен ликом који је потказао младе комунисте немачком крвнику. Према причи која се деценијама приповеда, неименована млада Ћупричанка која је била у вези са Јоцом Милосављевићем тражила је од Верлогера да Милосављевића само ухапси, не желећи да овај направи глупост и страда.

Друга, ништа мање занимљива опција би била ослањање на званична документа. У њима стоји да је поменуте скојевце који су кроз Ћуприју само пролазили, идући ка месту збора параћинско-ћупријске партизанске чете далеко ван града, за новчану награду потказао један сељак из Миливе.

Остављајући мешање историје и фикције, истине и заблуде по страни, једина дефинитивна чињеница у овом сплету околности је она о ћупријском крвнику, својеврсном ћупријском Хансу Ланди. Досељен из Варварина, фолксдојчер Карло Верлогер био је немачки агент који је пре рата продавао електро и радио технику и био закупац биоскопа у Ћуприји. Младе ћупријске комунисте откривао је техником: "идите горе, тамо су ваши" приликом пројекције филмова са комунистичким предзнаком. Тада би наивни скојевци заиста одлазили на балкон, а Верлогер би имао јасну слику ко је симпатизер црвене идеологије. Записивао је имена и чекао тренутак када ће их похапсити и побити. То је и дочекао.

Током рата лично је командовао стрељањем десетина својих суграђана. У колективном памћењу остале су његове беле рукавице бачене у локву крви после давања знака немачким војницима за рафалну паљбу на мете поређане уз северни зид основне школе ("Ђура Јакшић").

Верлогер је тако уврштен у ред најомраженијих личности међу Ћупричанима. Верно га је у својим романима представио Драгослав Михаиловић, као прототип најгорег зла.

У причи о ћупријским "проклетницима" није било Јевреја, савезничких агената и велике експлозије на крају. У ћупријском биоскопу Занатлијског дома августа 1941. године није било Хитлера, Бормана и осталих.

Млади ћупријски хероји за разлику од Тарантинових, нису дочекали крај рата. За идеју слободе (и партију) дали су своје животе. Остаје отворено питање шта би се са Ћупријом догодило да је бомба заиста експлодирала у биоскопу Занатлијског дома препуног Немаца. Да ли би Тарантино могао да изрежира такав сценарио?

spomenik-joci-kod-gimnazije

Спомен плоча на фасади ћупријске Гимназије

kad-su-cvetale-tikve-kockice