poster-bokser
Боксерски шампион са Душановца

17. новембра 1930. године рођен је велики Драгослав Михаиловић

Сваки пут када прочитам роман “Кад су цветале тикве” (а прочитао сам га три пута и буквално се чита у даху), имам осећај као да сам провео један дуг дан са Љубом Врапчетом, главним јунаком овог романа.

Прво бисмо шетали у Естерсунду, његовом новом дому, у Шведској, како би ми Љуба приближио тамошњи начин живота, указао ми на њихове обичаје и наравно – како би ми показао свој највећи понос – свог сина Арнеа Сретеновића. Онда бисмо се некаквим чудом или магијом нашли међу уским улицама на Душановцу, у Београду. Уз звук лишћа које пада, Љуба би ми рекао све о својој младости, боксу, војсци, породичним страдањима, не стидећи се ничега што је прошао, завршавајући своју исповест увек истим речима: “Не, нећу се вратити.”.

Сада је ваш ред да се упознате са Љубом Врапчетом. Због епидемије вируса COVID-19, нисам сигуран да ћете баш тако лако стићи до Скандинавије, али...наш драги Ћупричанин, Драгослав Михаиловић, омогућио је да нас тако лако, тако питко, редови његовог романа одведу правo поред Љубе Врапчета, да бисмо чули о његовој срећи и несрећи, да бисмо осетили дух оног старог Душановца. Да бисмо видели човека који – и кад спава и кад стоји и кад хода се смеје – плаче за њим.

Од Естерсунда до Душановца и назад

Једна реченица у овом роману може описати и дати значај целој радњи. Она гласи: “Не, нећу се вратити.”. Тиме нам се наговештава да је, шта год се десило, шта год се испречило испред главног јунака, он је донео коначну одлуку. И, ево нас, у Естерсунду, седимо на клупици у парку поред Љубе и док гледамо како се његов син безбрижно игра у песку, слушамо о свему оном што је било и што се никада неће вратити. Наизглед, Љуба Врапче имао је безбрижну младост. Одличан је боксер, шампион Србије у полусредњој и велтер категорији, родитељи му се не мешају где иде и шта ради, а девојке на Душановцу луде за њим.

Све се мења, неслућеном брзином и током догађаја, када Љубин отац и рођени брат буду ухапшени од стране комунистичке власти због наводне сарадње са Совјетским Савезом. Као сваки прави Балканац, Љуба Врапче је, желећи да помогне оцу и брату, упао у вртлог још већих проблема. Зато људи на положајима, желећи да склоне Љубу од свих дешавања и онемогуће га да им прави проблеме, шаљу Љубу на служење војног рока.

Када крену, невоље никада не долазе саме, рекао је Иво Андрић. И док седим поред Љубе у парку у Естерсунду, по његовом погледу и ћутању слутим а да не морам даље ништа да чујем – Љуба није био ту када је било најпотребније. Сестра. Мајка. Отац. Једно за другим, свако од њих је одлазио заувек, а да Љуба никад ништа није могао да уради. И као добар боксер (а Љуба је био не обичан боксер, већ шампион), тачно га видим како снажно, љутито, бесно удара у џак, баш онако како је њега живот ударао – изненадно и немилосрдно. Јер, заиста, није био ту: када су му сестру силовали, па је због тога извршила самоубиство; када му је мајка преминула у психијатријској болници, поражена смрћу ћерке.

И сваки пут кад би живот ударио, Врапче се враћао на једино место где је био слободан, где није он био тај који прима ударце, већ онај који задаје, на место где је био шампион – ринг. А живот Љубе Врапчета и јесте био ринг, ринг у коме је често умео противнику да зада тај крвнички, зао ударац у срце, ринг у коме су се борбе завршавале или нечијим нокаутом или никако другачије. И баш тако је завршио живот свог друга из младости - Столета Апаша. Другачији исход Љуба није ни желео, посебно не против неког због кога је Љубина сестра и извршила самоубиство.

И сада, док шетам по Душановцу, тик иза Љубе, видим заковану тарабу на вратима његове родне куће, питајући се: шта би она морала да представља?
“То сам урадио чим ми је отац умро и био сам прекомандован у Ниш.”, каже ми Врапче, као да је прозрео у моје мисли.
И док гледам у њих, не видим тарабе – видим црнило једне породице, видим мајку која седи на прагу испод тих истих тараба и забринута чека синове; мајку која оплакује ћерку; видим његовог оца како сам седи на прагу и зна – више је прошло, него што је остало.

Док заједно са Љубом гледам у остатке његове родне куће, њен праг, док он стоји и док га гуше сећања, покушавам да замислим тренутак кад је кап прелила чашу.
“Само сам дошла да те видим. Нешто се, Љубо, сине, прича по Душановцу. Прича се, Љубо, да си то ти учинио.” - биле су ово речи мајке Столета Апаша, које су потпуно поразиле Љубу. Сада знам да је то био крај једне приче, а почетак нове.
Гледам у мог саговорника, Љубу: није више онако млад, а није више ни шампион. Ринг је заменио поштеним, занатским послом у Шведској. Инге, његова супруга и њен син Арне су му све. Нема више аплауза, нема више рингова, пехара, клицања. Све је то део прошлости, прошлости једног шампиона, којем су се светла славе угасила.

dragoslav-mihailovic
naslovna-strana-knjige

Зато он, каткад, већ загрејан пићем, седне у свој ауто и вози по 16 сати до Словеније. И док сви брину за њега, и у кући и на послу, ја знам где је и шта ради. Видим га на периферији Љубљане како у својим колима, поред отвореног прозора, гута југословенски ваздух док грца у сузама. И не могу за то да га криви, јер увек је одужени лакши него онај за вратом.

Затварам очи, покушавам да га замислим у оном времену за којим пати; покушавам да створим слику младог, лепог човека за којим јуре Београђанке, човека кога публика носи на рукама – тако се то ради са шампионима. Али, не могу. Видим га како одлази. Покушавам да га пратим, да га сустигнем, да му кажем да погледа добро. Видеће да се Душановац променио, да је лепши него икад пре.

Поново смо у Естерсунду.
"Арне! Арне! Полазимо!" – довикује Љуба.
Док наслоњен на клупицу видим Љубу и Арнеа како одлазе, знам да не могу да га вратим. Хтео бих да му кажем да се и дан-данас на Душановцу зна ко је био Љуба Шампион. То, и још много тога. Јер знам да он и кад спава и кад стоји и кад хода и кад се смеје, плаче за њим. Знам да жели да се врати једном, можда и да се узда – још једино у рат.

spomenik